DODIKOV MIT O "RAZDRUŽIVANJU"

 

Čak i najbolji politički analitičari teško da mogu jasno predvidjeti šta bi to mogao biti neki novi potez Milorada Dodika!

Čini se kako ni on sam više nije načisto šta je sve do sada izjavio, obećao ili nekome zaprijetio, pa se pomalo gubi u vlastitim obećanjima i najavama. Njegova taktika kreiranja što većeg broja problema u što krćem vremenskom periodu pokazala se kao kontraproduktivna.

Dodikovi potezi su postali toliko nekonzistentni, pa bi se njima radije mogli i trebali pozabaviti psiholozi, nego analitičari, političari i diplomate.

Jedna od omiljenih Dodikovih mantri, tako je mit o „razdruživanju“ u BiH. Svojevrsnom procesu dobrovoljne disolucije države!? na duže straze i to na osnovama nekakvog ponuđenog političkog „sporazuma“, kojim Dodik stalno i uporno prijeti, ali ga nikako ne pokazuje.

To je već toliko puta oprobana taktika, da je već postala na neki način i „humoristična“ da u sebi ne krije klicu nekih novih mogućih sukoba.

Dodikova politička paranoja postala je toliko jaka da on baš u svemu vidi neki razlog za novu svađu ili „razdruživanje“. Ipak, omiljena mu je tema Rezolucija o osudi genocida u Srebrenici, koju dosljedno pokušava negirati ili barem relativizirati i to u koordinaciji sa Vučićem i ruskim „šaptačima“.

Takvo ponašenje ne samo da nije činjenično tačno (što je lako dokazivo presudama međunarodnih sudova), već i najbolji argument zašto je Rezolucija trebala i morala biti usvojena!

Sva ta buka i halabuka o „genocidnom narodu“ ima zadatak da namjerno zamuti vodu, kako u BiH, tako i Srbiji, pa i regionu Zapadnog Balkana. Dizajnirana je i projektirana kao dovoljan razlog za početak procesa, kojima bi se zvanično krenulo u stvaranje „srpskog sveta“.  

U veliki redizajn Zapadnog Balkana putem politike svršenog čina i „crvenih linija“, koje su postavljene tako da ih se ne može zaobići ili preskočiti. Na svako, pa i najmanje propitkivanje ovakvih namjera i Dodik i Vučić odmah skaču na zadnje noge braneći se nesuvislim argumentima, pa čak o teorijama zavjere.

Porazima, koji se uporno predstavljaju kao „veličanstvene pobede“.

A jedina prava „zavera“ u ovoj priči je da je ovaj dvojac uz asistenciju Moskve naprosto oteo i politiku i državu među Srbima za realizaciju svojih ideja, koje su zapravo vrlo klimave... čak i ako imaju nekakvu „podršku“ iz Moskve ili Pekinga.

Dokaz za to je Dodikova politika stalnih prijetnji, koje nikako da se realiziju!

Prijeti „entitetskim izbornim zakonom“, pa se na izbore prijavi nakon odluke (državnog) CIK-a o raspisivanju izbora!?... najavi zakon o „stranim agentima“ u RS po ugledu na sličan ili isti u Rusiji, pa ga bez ikakve veće „frke“ ili objašnjenja povuče iz skupštinske rasprave!?

Dodikovi čudni potezi jasan su signal kako ni on sam nije uvjeren u ono što govori ili zastupa!

Da jeste... sve čime uporno prijeti bi odavno bilo u proceduri. Ovako stalno „galami“ i ponavlja više puta ponovljene prijetnje nadajući se da će se neko umoriti ili svega toga prepasti.

Što više kopa po ranama u BiH i regionu, Dodik sve više razotkriva sebe kao suštinski slabog političara, koji – istina ima kapaciteta da kreira krizu, ali nema snage da sve to skupa realizuje.

Iako se čini da je jak, jer je preuzeo sve konopce vlasti u entitetu RS njegovo „vrijeme“ polako, ali sigurno... curi!