Lider SDS-a, Mirko Šarović, pozvao je u nekom od mnogih saopštenja za javnost na "na smirivanje tenzija i razum" u kako se tvrdi, njegovom osvrtu na „trenutnu političku situaciju zaoštravanja konflikata i prijetnji“.
„Sve čemu svjedočimo proteklih dana, od zapaljive do ratnohuškačke retorike a nažalost i do slika i postupaka do kojih su dovele takve politike - neće nas odvesti nigdje – upozorava Šarović i vapi da se „prestane sa zveckanjem oružjem“.
„Narodu treba egzistencija, nada i napredak a ne povratak u prošlost i sunovrat u koji nas sa ovakvim politikama uporno guraju“, poenitira Šarović svoju besjedu, koja je načelno tačna, ali suštinski potpuno prazna.
Radi se o klasičnom primjeru političkog „meta govora“, sa jasno uočenim i detektiranim problemima, ali bez nedvosmisleno adresirane odgovornosti. To je doza planirane enkripcije, zbog koje Šarovićeve stavove treba čitati „između redova“. A i onda se nema, Bog zna šta pročitati...
Sve navodi na zaključak kako lider opozicije u RS-u nema ili ne želi imati hrabrosti da barem pomene neko od imena, koje „zvecka oružjem“.
Jasno je da u BiH nema do kraja nevinih i da se u ovom Šarovićevom „opisu“ može naći jedan dobar dio političara ili javnih ličnosti u BiH, ali zar je tako teško bilo spomenuti neko od imena?
Recimo, šta ja znam, hajmo probati sa Miloradom Dodikom?
Čovjek na dnevnoj osnovi, prijeti, omalovažava, šalje poruke mržnje ili potpaljuje politički vatru, ali to Šaroviću, eto nije dovoljno da ga javno prozove!? Dodik itekako „zvecka“, ali se Šarović pravi da to čuje samo „izdaleka“...
Čemu to sakrivanje iz „šifriranih poruka“?
Strah ili neka loša taktika? Razlog je zapravo nevažan, jer je u oba slučaja rezultat isti - puno priče i malo konkretnih stvari. I dobar izgovor da se nešto reklo ili poručilo.
Fingirana priča, bez puno pravih pokušaja da se uđe u samu suštinu stvari i razloga zbog, kojih sasvim određene osobe „zveckaju oružjem“ ili pak upućuju poruke „zapaljive ratnohuškačke retorike“.
Ali, ne – Šarović ostaje na površini zbivanja, više kao posmatrač, nego jedan od glavnih političkih aktera, ne samo u entitetu RS, već i BiH.
On će to, onako fino i svileno, bez previše izlaganja i srkleta. Iz daljine...
Jedan od mogućih razloga Šarovićevog svilenog pristupa je možda i činjenica što se lider SDS-a, ustvari, suštinski i politički itekako slaže sa barem 90 posto politike Milorada Dodika, ali mu se ne sviđa Miletov stil „slona u staklarnici“...vrijeme kada se neka od ideja plasira ili samo činjenica da je Dodik toliko godina na vlasti i da kontroliše baš sve važne resurse.
Upravo, zbog toga nedostatka razloga za pravu političku razliku, (politički eros) nema ni potrebne političke i svake druge katarze, pa Šarović ostaje na nivou stila i jakih poruka...bez stvarne i realne snage.
On kao da čeka da sav prljavi
posao oko Dodika odradi neko drugi, pa da on i njegovo društvance samo uklizaju u fotelje. Kako je to, uostalom, urađeno i
za Dodika, kada je sa svega dva skupštinska delegata Mile lagano zasjeo za volan vlasti u RS. I od tada ga ne
pušta...mislim VOLAN.
Zato je Šarovićeva opoziciona situacija, više poza, a manje akcija. Više stil, nego forma. Više izgovor, nego jasan i principijelan stav.
Ili što bi veliki, Pavle Vujisić, kazao u čuvenoj replici iz filma „Ko to tamo peva?“...I TATA BI SINE!!!
Nema komentara:
Objavi komentar